Moje misli kad nastaje dan

nevezano po glavi mi lete

pokušavam stih izbaciti van

al shvatite nisam ja Goethe.

 

Običan grešnik, ko zna mi ime

samo je duša jednog boema

duša pjesnika što traži rime

a i ona ponekad postaje nijema.

 

Ludosti se često u glavi mi roje

ta misao što um mi probi

nemoćan izbacit al i to je moje

i tako pjesnika u meni zdrobi.

 

Ponekad bljesne riječ puna sjaja

običnom smrtniku očaj što ga guta

i tako lebdi nevideći kraja

tog njegovog pjesničkog mu puta.

 

A puta nema i nemoj ga tražit

uštedi sebi patnje i puno truda

i kad ti oči, suze pođu vlažit

to su ti samo boemska čuda.

 

Boris B. Iko

 

Bože, pokloni mi pameti

Da shvatim

Zašto se brat, bratu sveti

Gospode, pokloni mi mudrosti

Da shvatim

Zašto se dešavaju te ludosti

Bože, neka bude na tvoju volju

Da shvatim

Zašto se vješaju, bodu, kolju

Gospode, napoji nas sa jednom čašom

Da shvatim

Zašto se ratuje pred kućom našom

Bože, nauči me politici

Da shvatim

Zašto djeca gladuju u africi

Gospode, pretvori ih u prah

Da shvatim

Zašto ti moćni ne poznaju strah

Bože, tvoja moć je bez kraja

Da shvatim

Zašto neko, nekoga osvaja.

Gospode, tvoje riječi u kamenu

Da shvatim

Kada će biti bolje ovom vremenu

Bože, pod križ ti padam

Da shvatim

Kad bude svatko kažnjen ko Adam

Gospode, nisam ateista

Al shvatiću

Kad ova planeta bude bezgrešna i čista.

 

Boris B. Iko

 

Radosti i ljepoto ovoga svijeta

podarite mi jedan dio sebe

i uđite u moju napaćenu dušu

da i ona konačno upozna tebe.

 

Stojimo sami dok nas šibaju kiše

zaraženi čežnjom i od života goli

i da mi krvava koplja ne budu više

sve te riječi izbačene od boli.

 

Zalazak sunca pokloni beskraju

samo je more, hridi i grana glas

istrulo srce prepusti očaju

o Bože, zar je sve to čekalo nas.

 

Kapi čežnje sa drugoga cvijeta

Ja ne želim, ja želim samo tebe

Radosti i ljpoto ovoga svijeta

Podarite mi jedan dio sebe.

 

Boris B. Iko

 

Kad iz duše,kao iz mračnog kutka

Iskipi crnilo samo nakratko

Ne bježi, nego istoga trenutka

U dahu iskapi gorko kao da je slatko.

Jer mučnina curi,nikako da stane

Truje ti želje od srca na dolje

Na tanjiru ti nude samo obmane

Lajući ono,“ma biće bolje“.

Pustite i to je moje, neka curi

Vaše su vode daleko od nje

Ja ostajem tu,meni se ne žuri

Samo ću pozvati prošlost u svitanje.

A ona, mada kratko bljesne

Svom snagom, svom jačinom

Ko srce glavu da tresne

I razlije toplinu onom mučninom.

Jer,uvijek negdje jače kiše padaju

Opet negdje sunce opako sja

Ostaju samo oni koji se sjećaju

Srcu je važno da glava zna.

 

Boris B. Iko