Čovjek negdje u sebi duboko

zarobljen u omči vlastite kože

ponekad želi letjeti visoko

a nije svjestan kako pasti može.

 

U izgubljenom pravcu na gore

ponekad misleći da je ravan Bogu

gazeći sve mu je ravno ko tiho more

i nezna da mu ljudi trebati mogu.

 

A možda čovjek i nije više

ko mašina što srca nema,

taman pomisliš evo ga diše

a on ko lovac već nešto sprema.

 

Njegova duša puna je mraka

ako se dušom nazvati može

pohlepa mora biti njegova svaka

zarobljenom u omči vlastite kože.

 

Tako razapet na križu srama

gubitnik svega kad upozna tebe

ili je nijema poruka Vama

koji u svemu mogu prepoznati sebe.

 

Boris B. Iko

 

Drugačije se ovo jutro rađa,

kao da nije više ništa isto

mrzim to poslije naših svađa

sav tmuran a najradije bih blisto.

 

Ni jutarnja kava nema okus svoj

ko da u svemu tvog otrova ima

i na svemu vidim otisak tvoj

i smijem se a jauknuo bi svima.

 

Drugačije se ovo jutro budi

i sve ima nekako svoju draž

tek sada znamo koliko smo ludi

i da sve ovo samo je laž.

 

Drukačije se budi ovaj sunčani dan

negdje u ljeto početkom jula

sad kad te nema ko ružan san

i na povratak bi zvao kad bi me čula.

 

Ko da te ima ovdje i tamo

i iz svakog zida me tvoje oko gleda

a mi se pravimo važni samo

jer snage za oprost nam ponos neda.

 

Drukčije mirišu ruže od juče

crvene bile a sada blijedih boja

na stolu ostavljene da me muče

i karta na njima « tebi ljubavi moja».

 

Drukčiji je zalazak sunca bio

imao je neku romantičnu moć

zaboravit ,nemogu, a ja bih htio

i usamljen polako ulazim u noć.

 

Drukčije bi ti rekao»ako ikada odeš»

ako treba zakleo bih se Bogu

i ostavi odškrinuta vrata ako možeš

da se tvome povratku nadati mogu.

 

Boris B. Iko

 

Znam da si ti na vratima mojim

mirisa tvoga imam još u nosu

kao kamen nepomičan iza njih ja stojim

ne obaram glavu nedam se ponosu.

 

Odakle ti, pakao te šalje

još me sjećanja po prsima režu

otišla si, ne vraćaj se idi samo dalje

ovdje nećeš ti ponovo plesti mrežu.

 

Molim te još jednom otvori

sa tvojih usana čudno je čuti da moliš

bojim se od iskre, vatra će da gori

nemoj mi reći da me još voliš.

 

Ja sam očajnik, al uspravno padam

zapamti tvoja ljubav ovdje više nije

ne laži me, nemoj da se nadam

blizina tvoja srce mi ne grije.

 

Vjerovao u ljubav što sva brda ruši

a gorak mi okus ima moja sreća

sjećanja na tebe nosio u srcu i duši

ja bio sam sanjar i budala veća.

 

Oproštaj je, čim se dobar čovjek kiti

možda je greška mog jadnog života

više ti nikad moja nećeš biti

prekasno je reći da te je sramota.

 

Boris B. Iko