Koliko oštre riječi mogu da peku

to sigurno zna svaki od Nas

il`možda suze u potocima teku

zureći u nebo, čekajući spas.

 

Čitam i tražim riječi pjesnika

jedan, samo jedan poznati stih

sve su ovo slova običnog grešnika

a ja mislio da sam jedan od njih.

 

Riječi su prazne ovako bez bola

ti ne znaš šta su bijeda,čemer i jad

ne privlači pažnju istina gola

nego loša vijest, tuga i glad.

 

Ne želim ja bogatsvo, slavu i moć

ne koristi to jadniku bijednom

večeras da osjetim za ovu noć

samo oštrinu riječi barem jednom.

 

Sa ovim što imam, mislim da vladam

možda je to manje od Vas svih

drago je meni moje i kada padam

jer tad` se osjećam kao dio njih.

 

Boris B. Iko

 

Pogledom dodirujem san

pohlepno proždirem dim

okrećem glavu, pa već je dan

i pitam noć, ona je skim.

 

A tako divne oči ima

zna ona to dobro, zna

samo da me pogleda njima

i nikada ja ne imo sna.

 

A tako divno lice ima

kao za ljubav sve bi dala

i srce je lomila svima

i više puta, samo da je znala.

 

A tako divne grudi ima,

ko ranjen lav, borio bi se tako

da hoće mene, dirnuti njima

prolazeći pored mene onako.

 

A tako divnu kosu ima

ni kratka ni duga a crna ko noć

uvijek lijepa, ljeto ili zima

zašto je nema, trebala je doć.

 

Boris B. Iko

 

Otiš’o je stazom što vijuga

Pratile ga neke stare pjesme

Otiš’o je otac moj polako

Sve do rijeke kojom teče tuga

Otiš’o je pijetli kad se bude

Kao da u šetnju nekud kreće

Otiš’o je s mirisima jutra

Dal’ je znao da se vratit neće …

 

nepoznati pisac

 

Ti prokleta i okrutna zemljo škrta

svu težinu tvoja nevidljiva ruka crta

otresaš sa grana žuto kestenje

po poljima prosipaš magle jesenje.

 

Po šumama se vidi tvoj šareni zar

i mukotrpan je tvoj godišnji dar,

mnogi od težaka samo da je znao

sve što od njega tražiš nebih ti dao.

 

Ko te ne poznaje taj neće shvatit

ti malo pružaš a dugo znaš patit,

ja nisam reko da ti nemaš draži

al da te zaboravim, daj jednom kaži.

 

Ja ko da stobom vjenčat se reko

a tebi svejedno ja il drugi neko,

pokazuj drugom svoj težacki čar

ja i ti zemljo nikada nećemo biti par.

 

Ja jednom molim i na tebe padam

ti ne zaboravljaš neću da se nadam,

nisam te volio znao sam reći

ali ću doći i u zadnju postelju leći.

 

Neću reć da te mrzim ali ti ne hrlim

a ti ćeš zvat, pa ja ti sve predke grlim,

i šta će ostat,možda samo žaljenje

a po nama će past guste magle jesenje.

 

Boris B. Iko